Напустио нас је један тихи, скромни, марљиви, умни, продуховљени, преусретљиви, и изнад свега предобри човјек, отишао је Миле Савић. Упркос својој ненаметљивости, дјеловао је на многим пољима, не упадајући у очи маркатношћу својег наступа - иако је увијек разборито и мудро зборио и поступао - већ учинцима који су пуно говорили о њему, између осталога баш и стога што он то није желио. А шта је чинио и ко је био Миле Савић? Иако личност једнога човјека не може стати у малочас започети низ епитета које бисмо овдје, с највећим правом, могли да изговоримо уз његово име, а које би вјероватно сваки смртник пожелио, те иако се животни и људски учинак не може исцрпсти набрајњем чињеница, ипак је добар обичај да се то не прескочи, па се ни ми о то нећемо оглушити.

Поштована породице Савић, поштовани Милетови пријатељи и сарадници,

У животу често оно што неко дефинише као „случај“ одреди људске судбине. Одреди их и на добар и на лош начин. Одведе нас стазама за које нисмо претпостављали да постоје, ка исходиштима за која нисмо знали.

У пролеће те 2004. године сам, на предлог председника Владе Србије др Војислава Коштунице постао министар науке и заштите животне средине. По струци хемичар, и факултетски човек, суштински нисам познавао потребе и начин функционисања научних института. Нисам ни знао специфичности друштвених и хуманистичких наука, њихове потребе и особености, начин вредновања радова и унутрашње односе. Замолио сам, недуго након именовања, у једном потпуно неформалном разговору др Коштуницу и др Александра Никитовића, његовог шефа кабинета, да ми као људи из света друштвених наука, предложе човека који би био заменик министра, у новије се време та функција назива функцијом државног секретара. Молио сам да човек кога предложе научно и организационо буде мој антипод, да буде са института, а не факултета, да се бави друштвеним или хуманистичким наукама, а не природним наукама, да по могућству има искуства у руковођењу. Тражио сам још, можда и најважније у овим злим и потрошним временима, да то буде поштен човек, човек који неће правити компромисе, човек уз кога ће онај мали део државних финансија који припада науци, бити сигуран и на најбољи могући начин искоришћен.

Poštovana rodbino i prijatelji Mila Savića!

Dužnost mi nalaže da se u ovom, za sve nas tužnom času, u ime SFD (Srpsko filozofsko društvo), njegove Uprave i svoje lično ime, oprostim od našega dragog prijatelja, kolege i uglednog člana srpske filozofske zajednice. Pošto će SFD u dogledno vreme održati komemorativni skup posvećen Miletovom životu i stvaralaštvu, to ću danas i ovde, ukratko, u duhu dobrih običaja i osobitog poštovanja prema njemu, izgovoriti samo nekoliko rečenica. Mi smo ga doživljavali i u našem trajnom sećanju ostaće kao čovek na kome su se samo ponekad uočavali ožiljci teškog i mukotrpnog života u njegovom stasavanju: nerado je to pokazivao ili, tačnije, skrivao je ono što je deo njegovih ličnih patnji, kao što je potiskivao i bolno proživljavanje najteže bolesti od kojih pati danas čovečanstvo.

Петог јануара, свој земаљски живот окончао је Миле Савић. Добар човек у злом времену.

Његов прерани одлазак намеће потребу да се што аутентичније, прецизније и потпуније присетимо његове личности и дела. После богате и успешне каријере на Институту за филозофију и друштвену теорију, своју интелектуалну мисију Миле Савић наставио је на Учитељском факултету, најмлађем факултету Београдског универзитета.

Уз сво уважавање претходника, Миле Савић је утемељио општу филозофију и филозофске дисциплине, пре свега етику и логику, на академским студијима на смеровима за учитеље и васпитаче Учитељског факултета у Београду. Његово руководеће начело био је став просвећености. Вера у моћ људског ума, императив да се знање стално усавршава и шири, уз свест о границама људског ума. Складан спој ова три момента обележио је Милову списатељску и предавачку активност.