(Сајам књига, 28. октобар, 2016.)

Још је Платон схватио оно што је касније у историји херменеутиkе постало познато као став о независности дјела од својег творца, а што Георг Зимела заоштрава у облику теореме о трагедији културе, будући да све оно што човјек створи њега неизбјежно мора да разочара. Међутим, књига Савићевих чланака и студија сакупљена у тому Филозофија, политика и образовање као да се опире том древном искуству размимоилажења говорне и писане ријечи, или, како се то каже у правној науци – духа и слова. Ова књига је у правом смислу ријечи огледало Мила Савића, јер из њених слова директно и вјерно исијава његов дух. У овдје сакупљеним текстовима аутор се бави темама које су уједно и „велике“ и животне, ријечју свакодневне.

(U spomen na filozofa Mileta Savića)

Mnogo puta korišćene reči, citati ili parafraze misli umnih ljudi, obično čine da njihovo stvarno značenje nestaje u magli podrazumevanja. Koliko puta smo čuli ili izgovorili da je „karakter čoveku sudbina“ ili pak da „svako bira filozofiju onakvu kakav je čovek“? Koliko često smo se zapitali šta pak zaista znači to da na svet dolazimo sa izvesnim, ali ipak jasno oblikovanim pretpostavkama za vođenje života, te da one direktno utiču kako na naše poimanje sveta, tako isto i na vođenje lične egzistencije? Postoji li suštinska veza između prirode (urođenog) karaktera ličnosti, načina na koji se živi i najzad razumeva (tumači ili „otkriva“) svet u kome jesmo? Ne znam pouzdan odgovor na ta pitanja ali znam da bi svako ko je  poznavao filozofa Mileta Savića mogao da posvedoči o istinitosti Heraklitovih i Fihteovih reči.

Sa istinskom strašću, Mile Savić je detektovao i izučavao svu složenost koja karakteriše mišljenje prosvetiteljstva i mišljenje o prosvetiteljstvu u protekla tri veka, naročito se koncentrišući na savremene kontroverze.Bio je zaokupljen njegovom neobičnom sudbinom da su ga od nastanka pratile „vrlo oprečne ocene“: da je proglašavano istovremeno odgovornim i za individualizam i za totalitarizam, i za bezvoljni nihilizam i za inauguraciju logosa imperijalne dominacije i eksploatacije, i za ideološko modelovanje liberalnog društva i za politički eskapizam, i da je svojim metanaracijama izvor svakojake univerzalizujuće diskriminacije i da mu manjka bilo kakav neinstrumentalni princip, i da ljude čini anesteziranim i podložnim manipulaciji i da od njih pravi egocentričke atome, i da oni postaju moralno indiferentni i da se neopravdano smatraju moralno superiornim... – isto kao što je i „slavljeno kao vesnik novog i ujedno boljeg doba, ključni činilac modernosti kojoj se pripisuje sveukupan pa i moralni napredak“(Savić 2006c: 11-12; uporediti Savić2010: 11-12, 6-7). Uvidevši na taj način da je sam pojam prosvetiteljstva ne samo „razuđen, neusaglašen, čak protivrečan“, nego i dazbog svog „neizbežnog retoričko-polemičkog naboja“ postajeu toj meri složen, nepregledan i nerazgovetan da se suočava sa opasnošću da izgubi svako upotrebljivo značenje, Savić je nastojao da u tu očitu zbrku (pod)razumevanja unese preko potrebna razjašnjenja i konceptima podari smisao. 

Mile je filozofiju shvatao kao vrstu racionalnog mišljenja čiji je prevashodni zadatak ispitivanje uslova mogućnosti dostojanstvenog ljudskog opstanka. Tako je filozofija za njega, čini se, pre svega filozofija života, ako taj izraz nije – kako upozorava Hajdeger u Uvodu u metafiziku – zapravo pleonazam.

Izraz „filozofija života“ valja pak shvatiti tako da reč „život“ u ovoj sintagmi uzmemo u smislu subjektivnog i objektivnog genitiva ove reči u isti mah. Ovo stoga što filozofija predstavlja samosvojan način traganja za odgovorima na pitanja koja su sama svojevrsni odgovori na zahteve faktičke, svagda konačne životne situacije. Izrastajući tako iz samog konkretnog života kao njegova najtemeljnija i najsveobuhvatnija refleksija, ona se onda njemu vraća kao njegov bitan delatni momenat. Ako je opravdano, kao što to Diltaj čini, sam život shvatiti kao neku vrstu Sfinge, koja čoveka suočava sa uznemirujućim zagonetkama postojanja, onda se racionalno znanje uopšte, a pre svega filozofija u različitim njenim vidovima, može odrediti kao manifestacija specifično ljudskog htenja da se zagonetke reše. To, dakako, nije stvar puke radoznalosti duha, već pre izraz iskonske nužnosti za biće koje je suštinski predodređeno da vlastiti život vodi na temelju znanja. Budući da nije „sigurna mašina u rukama prirode“ (Herder), već po prirodi biće obdareno logosom, tj. umom i jezikom u njihovom prajedinstvu, ljudsko je biće otuda egzistencijski predodređeno htenjem da se ne vara. Na tom temelju počiva i sama filozofija kao radikalizacija ove specifično ljudske odlike, tj. kao aktuelizacija jedne mogućnosti ljudskog, i odviše ljudskog.

Размишљања о Савићевој херменеутици ситуације и поводом ње.

I

У тексту који слиједи желимо да укажемо на неке значајне моменте и истакнута мјеста, као и на могуће смјерова даљег развијања идеја Мила Савића о свјеткосповијесној и повијеснофилoсофској специфичности нашег времено, нарочито, како он каже, у „маргиналним свјетовима живота“, какав је и наш. Идејна свјежина Савићевог тумачења главних философских учења и савремене философске ситуације лежи у намјери да се водећи правци философске теорије данашњице не посматрају из угла академске изолованости, већ из оквира савременог цивилизацијског тренутка. Већ то представља ријеткост у херменеутици повијести философије, нарочито савремене, будући да се интерпретатори обично радије држе сигурности егзегетски угодне, али мање корисне, чак, строго узевши, доктринарно неодбрањиве, реалноконтекстуалне изолованости философског и теоријског погона. А ако повезивање повијеснофилософских и свјетскоповијесних токова у интерпретацијама и има, то се обично ради када се тумаче мислиоци из прошлих, у својој догођајности, мада не и збивању својег смисла, окончаних епоха. Разлог томе је тај што у случају повезивања историјског оквира и повијеснофилософских токова непредвидљивост даљег тока повијесног времена, као и поприлична непрозирност „савермене повијести“, дакле онога што се у повијесно релевантном смислу управо збива, теоретичаре излаже могућности промашаја који могу бити кудикамо већи него када се тумачи филсоофија прошлих епоха.